Kako smo izgubili sebe?

Kako smo izgubili nešto što smo rođenjem dobili? Da li nam je neko ukrao, oteo, oduzeo? Ili su nam to neki ljudi, možda bliski iz ko zna koje nesvesne namere uskratili.

Od kad je čovek postao toliko sebičan da samo njegov izvor bude pravi? Gospode, kako im to objasniti, kada ? Samo kada sve što ode mora da se vrati… Ono što nam je Bog dao samo sami možemo izgubiti ako nam takvi ljudi budu život i krajnost krojili a mi im budemo dozvolili to. Stvarnost nam mogu uzeti, a maštu nikada. 

Uvek se setim mog pradede i tog njegovog osmeha. Znao je nakriviti šešir i samo se nasmejati u lice svim onima koji su mu želeli to uzeti.

Oni nam mogu uzeti stvarnost kakvom je žele predstaviti nama, ali našu slobodu da mislimo, zamišljamo i volimo onoga do koga nam je stalo, to mogu samo pokušati. Zato je danas i do kraja života moja stvarnost i moja realnost ono što ja želim i možda se u ovoj pustoj daljini Pocerine moj i pradedin duh ponovo sretnu ako budem dovoljno dobro pratio put slobode duše kojim je on hodio. Tražeći sebe u prošlosti, kao kopač za zlatom koji se seća da je na nekom mestu nekada davno izvadio zlato, tako i mi zalazimo u svoju prošlost tražeći neke stvari. Ptanje da li su ikada i postojale tamo ili smo ih mi obojili bojama emocija koje nam najviše odgovaraju.

Mi uvek dođemo do polazničke tačke, možda stvari samo u našim sećanjima postoje. Dok to tražimo i kopamo za zlatom kog tamo nikad nije bilo, mi možda i pronađemo zlato. Kako neki ljudi kažu: “Moram videti da bih verovao.”, tako i malo onih što su shvatili kažu: “Moraš verovati da bi video.”

Sve počinje tamo gde se završava i završava se tamo gde počinje. Svako jutro je nov početak i svaki novi početak je novo jutro, zato otvori oči. Alfa Projekat ti želi jedno veliko novo jutro!

Call Now Button