Kako komunicirati u porodici?

Pre nekih 15 godina upoznao sam jednu porodicu u Rusiji. Prodica je bila na prvi pogled skoro pa kao iz bajke. Nekad mi se činilo da sanjam slušajući ih kako komuniciraju, kako roditelji svoju decu podržavaju i bodre ih na njihovom životnom putu.

Kada sam ih upoznao mislio sam da njih može svako nasamariti. Čak sam i prisustvovao nekim dogođajima kada se to desilo. No, da odemo na početak priče… Tamo gde počinje moja vera u ovaj svet. Svet koji može biti lep onako kako to samo bajke izgledaju. Te godine u Rusiji mi se desilo mnogo loših stvari. Čovek kod koga sam radio je imao malo obučenog kadra i sav posao mu se osipao. Mogao sam mu pomoći, čak sam mogao kod njega napredovati ozbiljno u hijerarhiji zaposlenih. Uočio sam sve greške u radu. Taj čovek je Vladimir iz Niša, nažalost pokojni. Pokojni baš zbog tih istih propusta u radu. Radio je građevinske radove u Lipecku za šefove Ruske mafije. Sve one propuste koje sam ja uočio, uočili su i drugi kada je građevina bila gotova, i on je loše završio.

Kada sam sazvao sastanak da razgovaram sa njim, desilo mi se nekoliko stvari. U razgovoru sa nekoliko ljudi iz Srbije, za koje ni sam ne razumem zašto sam imao neku čudnu odgovornost, da ja treba da im pomognem da se snađu dalje. Baš u tom razgovoru, u pola sastanka me nazvao prijatelj iz Kazanja, grada u kojem sam već radio i ponudio mi da sa njim odem da radimo u Kazanju.

Meni je bila ponuđena pozicija šefa gradilišta, a šta sam ja uradio? Poslušao samo tih nekoliko ljudi i otisnuo se na put koji je sa greškom počeo, ali na moju sreću sasvim se drugačije završio. Ono što ću sebi teško oprostiti to je pozicija koju sam ispustio zbog drugih i najbitnije, što sam mogao čoveku život spasiti.

Krećem na put kroz Rusiju koja može biti izuzetno opasna. Kao što se i dokazalo na tom putu. Krenuli smo iz Lipecka vozom za Moskvu. Tu sam svih šest ljudi rasporedio po ćoškovima železničke stanice, jer Ruska policija čim uoči grupaciju stranaca odmah ih uhapsi i bili oni krivi ili ne i morate da platite kaznu ili vam oduzmu sav novac. Tako sam ja po ko zna koji put preuzeo na sebe odgovornost za druge…

Da skratim priču, noć je bila rana, kako to u Rusiji zna biti, već oko 16h imate osećaj da je 21h uveče. Zima je mnogo stezala tako da smo ušli u stanicu. Razišli smo se po ćoškovima, sve dok jedan momak nije tražio toalet i glasno, na srpskom se svima obraćao. Za 5 min došao je policajac i od grupe do grupe obišao sve i odveo nas i direktno u ćeliju. Kada su hteli da nam oduzmu novac, primetio sam da je jedan od njih major ali da je mlad. Postavio sam mu pitanje: “Kako?” Odgovorio da je bio u Čečeniji. Rekao sam mu da je tu moj brat Siniša, koji je bio na Kosovu. Povezao sam ih da pričaju, a ja da prevodim. Nakon pola sata, zamolio sam ga da nam ostavi novac samo za karte, jer pitanje je gde bi mogli bez novca za kartu od Moskve do Kazanja.

Tu se dešava moje najteže i najlepše iskustvo u životu. Kupovao sam nam karte po dolasku u Moskvu i zafalilo mi je nešto zaista malo novca. Skrhan sam pomislio gotovo, uzeću za par stanica pre pa ako nas izbace iz voza bar ćemo biti blizu cilja.

Dok sam prebrojavao novac, jedan stariji gospodin i je prišao i dodao mi je novac koji mi je nedostajao. Ostao sam bez reči, a pored novca mi je pružio i vizit kartu na kojoj je bio njegov kontakt. U njegovim očima se videla ljubaznost. Ljubaznost potkovana blagim osmehom i jagodicama jarko crvene boje. Taj osmeh ću pamtiti celog života. Uzeo sam novac uz zahvalnost i bio preplavljen nekim osećajem spokoja i u istom momentu pitanjem: “Da li je moguće da se ovako nešto dogodi?”

Sve što bih ispričao o toj porodici bilo bi veliko i preširoko. Ono što sam zapamtio i danas mi odzvanja u sećanju. To je bio prvi dolazak kod njih. Nazvao sam i predstavio se, gde mi je blag glas rekao da sam dobio pravi broj i da jedva čeka da se vidimo. Tog dana kada sam kročio u to dvorište video sam divno cveće i baštu kao iz sna. Ljude koji sede, totalno opušteni i nasmejani. Uplašio sam se da je to neka sekta, jer u svome životu to nisam video. Navikao sam da životom valada neka tenzija. Sad se sećam tog tirkiznog stoljnjaka kako se presijavao na suncu. Gospodin me je sačekao sa istim onim pogledom kakav sam uočio kod jednog mog prijatelja, kada sam ga upoznao. To što sam video kod tog čoveka naučilo me je kako treba ceniti ljude malo po njihovom spoljnom izgledu, a više po njihovoj unutrašnjoj lepoti. Njihova imena želim da ostavim po strani da bih njihovu privatnost zaštitio. Gospođa mi je pružila ruku i prijatno se nasmešila. Došao je i njihov sin, predstavio se, najkulturnije dete koje sam ikada video u životu. Svakih minut, dva mi je kroz glavu prolazilo: “Bože gospode da li je ovo moguće? Da li sam u pozorištu?” Vidim da je ovo život, a teško mi je da poverujem da možda ne glume. I tako svakim našim
novim susretom sam se još više iznenađivao. Ostavio bih priču o njima za sebe.

Ono što je nama ovde važno je da se konstrukcija tih razgovora i razumevanja jednih za druge kasnije povezuje sa edukacijama koje sam prolazio. Bio sam zadivljen što sam shvatio da to može svako od nas da zna, a kako to funkcioniše možete saznati na našoj edukaciji.

Ta porodica mi je ulila nadu da su mala čuda moguća. Od tada sam u potrazi za njima. Da li veruješ u čuda? Ako je tvoj odgovor – da, naš projekat je pravo mesto za tebe. Ako je tvoj odgovor – ne, možda ti je potrebno samo malo čuda, a ako ga potražiš, naći ćeš ga… Možda baš na našem projektu.

Call Now Button